: : моја школа : :
Архиве

Protected by Copyscape

Насиље представља облик једанпут учињеног или поновљеног, вербалног или невербалног понашања, које има за последицу угрожавање здравља, развоја и достојанства деце.

БСлика 1итно је да се направи разлика између дечијих конфликата који су део одарастања и понашања које се може сматрати насилним. Насиље има за циљ да се неко други повреди и  може имати веома лоше последице које могу да трају цео живот. Зато агресивно понашање код деце захтева правовремене реакције од стране одраслих, како родитеља тако и  школе. Агресивно понашање детета представља губитак контроле над самим собом, па је неопходно да одрасли задрже у себи мир и контролу над ситуацијом.

 

 

ВРСТЕ НАСИЛНИЧКОГ ПОНАШАЊА:

 ФИЗИЧКО  НАСИЉЕ (ударање, шутирање, туче…),

ВЕРБАЛНО НАСИЉЕ (називање погрдним именима, ругање, добацивање, вређање…),   

СОЦИЈАЛНО НАСИЉЕ (оговарање, избегавање, ширење лажи и гласина…),

ПСИХОЛОШКО И СЕКСУАЛНО НАСИЉЕ (претећи погледи и гримасе, уцењивање, нежељени   додири, фотографисање…)

      Деца вређају вршњаке у којима препознају своје жртве на следеће начине: називају их погрдним именима, пишу им претеће поруке (на папиру, преко СМС-а, на зидовима…), ругају им се и исмевају њихов изглед, одећу, родитеље, имовински статус и др, лажу и измишљају ствари које их могу довести у неприлику, праве злобне, увредљиве шале, туку их, гурају, ударају, узимају новац и друге ствари, вређају због њихове националности, расе, боје коже и друго.

       Последњих година је поред физичког све израженије вербално, социјално и психолошко насиље. Последице вербалног насиља нису видљиве као последице физичког, али дете које други вређају, ругају му се или га одбацују из друштва углавном осећа потиштеност, повређеност и тугу, јер и речи могу болети! 

 

 

РАЗЛИКЕ У АГРЕСИВНОМ ПОНАШАЊУ ИЗМЕЂУ ДЕЧАКА И ДЕВОЈЧИЦА

 Дечаци су чешће насилни и жртве агресивног физичког и вербалног понашања од стране вршњака. Код дечака је насиље најчешће физичко, болно и лако уочљиво.

Девојчице углавном примењују мање уочљива средства како би узнемиравале и кињиле другу децу. Дешава се да девојчице намерно искључују друге особе из друштва, шире злобне гласине, лажу, оговарају…

 

РАЗЛОЗИ ЗБОГ КОЈИХ СУ НЕКА ДЕЦА  НАСИЛНА И ЗЛОСТАВЉАЈУ ДРУГУ ДЕЦУ:

Контекстуални разлози: друштвено окружење, толеранција друштва/школе на неке облике насиља, присутност насиља у медијима.

Породични разлози: недостатак позитивних афективних односа према деци, недостатак топлине и разумевања у односу родитељ-дете,  равнодушност, неефикасно дисциплиновање (насилно понашање према деци, често кажњавање или  превише награђивања, непостојање правила,  претерано допуштање).

Учење по моделу – када дете има негативан модел насилног понашања у породици усвајаће такво понашање и примењивати га у свакодневном животу.

Недостатак времена и енергије за дете

Индивидуални разлози: емоционалне тешкоће код деце, црте личности.

 

Одлике деце насилног понашања: 1) Боје се да неко према њима буде насилан, па мисле да је боље ако они крену први; 2) Воле да имају моћ над другима, да их се други боје; 3) Нека су несрећна, па им је лакше кад и друге направе несрећнима;4) Имају проблема због којих су љута и узнемирена, па се искаљују на другима; 5)Уверени су да је у реду малтретирати оне који им се не свиђају; 6) Мисле да је насилничко понашање забавно; 7) Некима је то једини начин да добију оно што желе; 8) Желе да привуку пажњу у уверењу су да их друга деца подржавају у њиховом насилничком понашању; 9) Нека даца знају да оним што говоре или чине могу повредити другога, али им није стало до туђих осећања, мада има и деце која тога уопште нису свесна.

Одлике деце која су жртве, која се обично по нечему  разликују од осталих. 1) Нека деца су виша или нижа, дебља или мршавија, имају специфичан начин говора, облачења, понашања… 2) Нека су осетљива, мирна, повучена и стидљива; 3) Нека делују рањиво па остављају утисак „лаке мете“; 4) Неуспешна су у спортским или неким другим активностима; 5) Нека деца изазивају насилнике, досађују им , задиркују их (то наравно не значи да заслужују да их неко малтретира.); 6) Избор може бити и случајан – жртва може бити било ко.

У свакодневном животу (а нарочито у школи), улоге жртве и ученика са насилним понашањем се смењују, тако да једно дете у некој ситуацији може бити жртва, а у другој ситуацији имати насилно понашање.

 

 

               КАКО ДА ПОМОГНЕТЕ  ДЕТЕТУ КОЈЕ ТРПИ НАСИЉЕ?

Слика 5

-Разговарајте са дететом и озбиљно схватите сваку назнаку проблема, јер је детету често тешко да призна да је неко од његових вршњака насилан према њему.

-Реците му да сте уз њега, да вам је драго да вам се поверило и да је врло храбра одлука причати о томе. Уверите га да ћете предузети све што можете да насиље престане.

-Помозите детету да развије способност да се одупре насилнику. Смислите мали сценарио за сусрет са насилником.

-Захтевајте од њега да размотри проблем насилништва на одељенским заједницама.

-Научите га како да затражи помоћ одраслих када се боји насилника. Уверите дете да пријава насилничког понашања није исто што и тужакање.

-Помозите му да развије социјалне вештине, да научи да се бори за себе без узвраћања насиља.

-Постављајте детету питања која му могу помоћи да научи да самостално реши проблем. Нпр. „Шта ти мислиш да треба учинити у овој ситуацији?“ ; „Ако одабереш одређено решење, које ће бити последице таквог избора?“

-Помозите развој талената и позитивних особина детета укључујући га у ваннаставне активности које га привлаче. То може позитивно утицати да дете буде сигурније у себе и своје способности.

 

ШТА НЕ БИ ТРЕБАЛО РАДИТИ:

 

-Не подстицати физичку освету као решење проблема (Нпр:“Само ти њега удари“; „Врати му два пута јаче“), јер ударање другог ученика неће решити проблем, а дете може да добије казну, или се ситуација може још погоршати тако што ће ученик који је насилан према детету бити револтиран и још га више малтретирати.

-Никада немојте рећи детету да игнорише проблем насиља.

-Немојте кривити дете за то што му се дешава.

 

 

КАКО ДА ПОМОГНЕТЕ ДЕТЕТУ КОЈЕ СЕ ПОНАША НАСИЛНО?

Слика 6

 

-Разговарати са дететом у циљу проналажења узрока непримереног понашања.

-Треба да буде преиспитан васпитни стил родитеља (да ли  превише кажњавају дете или му којим случајем превише допуштају и не постављају границе и захтеве).

Родитељи треба да буду добар пример и модел понашања (да решавају породичне неспоразуме и конфликте разговором, аргументима и договором).

-Родитељи треба да размисле о делотворним, ненасилним последицама које одговарају озбиљности дела које је дете учинило, као и о његовом узрасту (додатне обавезе код куће, одузимање повластица, привремене забране…)

Важно: телесно кажњавање није делотворно јер носи поруку да је насиље одговор јачег. Ускраћивање нечег што дете воли изгледа као примеренија последица за неприхватљиво понашање. Посрамљивање или етикетирање („Био си зао“, „Грозно се понашаш“…) могу довести до тога да се дете и даље насилнички понаша али да се више труди да то сакрије и на тај начин избегне казну.

-Ставити детету до знања да се неће толерисати таква врста понашања и покушати да му се објасни да његово понашање чини другу децу несретном. Не прихватати објашњење типа: “Само сам се шалио са другом“.

Родитељи треба да буду доследни у правилима и дисциплини! Треба да заједничким снагама постављају правила понашања и придржавају их се. Када дете прекрши правило,да му објасне зашто су га казнили, и како може то да поправи.

-Навести дете да размисли како да „поправи штету“ и умањи бол коју је нанео својим понашањем. Деца треба да осете да грешке могу поправити. Помоћи им да уче из својих грешака.

-Омогућити детету да „чини добро“.Смишљати заједно са њим начине да помаже у кући, у школи (друговима и другарицама).Дати детету мале задатке како би се осећало важним и корисним. Деца морају веровати да су у стању нешто да промене, да могу дати свој допринос.

Треба пронаћи заједничку забаву у дружењу и играма без насиља.

-Помоћи детету да пронађе решење, тј. начин да се инцидент не понови. Питати га једноставна питања: „Шта си урадио? Шта те је навело на то? Можеш ли другачије реаговати? Какав утицај имају твоји поступци на друге људе? Какав утицај имају на тебе? Сад кад смо схватили која су осећања у позадини твог поступка, можеш ли смислити неки начин да другачије реагујеш следећи пут? Како ћеш поступити? „

-Помоћи детету да савлада емпатију – способност да се уживе у туђа осећања. Дете може да научи да препозна туђа осећања (тугу, повређеност) и да замисли како се тај неко осећа. Треба му постављати питања као: „Како си се осећао кад си помогао другу?“ „Како си се осећао кад си га повредио?“ „Шта мислиш, како се он осећао у том тренутку?“.

-Сваки пут када  дете одабере ненасилно  одговорно понашање, похвалити га за напоре које улаже у промену свог понашања.

-Помоћи детету да научи мирне начине опхођења са вршњацима, да решава проблем на ненасилан начин кроз вежбање добрих социјалних вештина (дељење ствари са другима, обраћање пажње на туђа осећања, понашање према другима на начин на који желимо да се други понашају према нама…)

-Родитељи треба да појачају надзор над децом. Деца без надзора се осећају несигурно. Треба да сазнају шта дете ради, с ким се дружи и где се креће. Заједничким договором треба да одреде правила која се тичу његових активности и излазака.

 Слика 7