Извештај са дводневне екскурзије за 8. разред 8. и 9. мај 2022. 

 

Извештај са дводневне екскурзије за 8. разред 8. и 9. мај 2022.   

8/1, 14 ученика, одељенски старешина:  Горица Апостоловић

8/2, 20 ученика, одељенски старешина :  Сунчица Ђорђевић

8/3, 18 ученика, одељенски старешина:  Златана Ђорђевић

Укупно: 52 ученика

 

У недељу, у седам ујутро кренули смо на нашу екскурзију, са осмацима. Деца расположена, ми професори узбуђени, Лола водич и возач Миле, испред “ Гучево травела“ наоштрени да нас поведу у нову дводневну авантуру. Крећемо, а креће и смех, музика, цика, вриска… Прво одредиште је надомак Бајине Баште, прелепи средњевековни српски манастир Рача. Рача је у народу надалеко позната и поштована. Стоји, пркоси вековима још од 1237. године када јој је ктитор краљ Драгутин ударио темеље. Баш овај манастир бира наш патријарх Српски господин Павле да у њему борави као монах и то у два наврата. Деца, у тишини слушају причу водича; о историји, градњи, страдањима, обнови. Упознају манастир, звоник, манастирске конаке и келије. Након краћег задржавања пут нас води до Мокре Горе и чувеног Дрвенграда. На месту где се за 24 сата могу доживети сва четири годишња доба, дочекује нас изнанеђење; чувени филмски фестивал „Кустендорф“ је у току, Мећавник је ових дана мали центар филмског света. Деца разгледају посластичарницу код „Ћоркана“, диве се амфитеатру Стенлија Кјубирка, одлазе до дрвене цркве посвећене „Светом Сави“. Можда их највише одушевљава висина и пејзажи прелепе, бујно олистале Таре свуда унаоколо. Попели смо се и сишли пешака, као прави мали домороци, они који нису само у авантуру кренули већ и део ње постали.

Након посете Кустиричином „чуду на врху планине“, последња дестинација за први дан екскурзије јесте вожња чувеном Шарганском осмицом. Мала пруга уског колосека, превој старога Шаргана чека нас, са својим идиличним дрвеним вагонима. Група деце и професора улази у купее, траже најбоље место; воз уз најаву кондуктера креће, писак се пролама планином. Код првог тунела застаје дах, а има их још доста. Станица Јатаре одушевљава пејзажима, деца помало збуњена јер је најављена пауза од 15 минута; настаје трка по сладолед. Воз креће, а мусава лица су насмејана, већ навикла на Ћирино пухање и кашљуцање. Два сата вожње пролазе у трену, ни мало оне кише што нас дочекује пред улазак у аутобус не квари општи утисак. Пребројани и спремни, журимо на Златибор, да се сместимо у хотел, јер вечерас је најважније вече. Вечерас је дискотека само за њих, журка за генерацију која је на својој првој екскурзији након свега што су прошли, нешто што се дуго и стрпљиво чекало.

Након вечере, сви смо спремни. Деца се дотерала, и ми професорке онако са неким полускривеним осмехом гледамо те мале Велике људе које ускоро шаљемо у Велики Свет. Осмаци, увек посебни, увек мало ближе срцу него остали.

Журка, наравно траје, и када музика око поноћи престане…то је део сваке екскурзије, помало тешко а прилично смешно, јер пратимо сваки њихов корак а желимо сву слободу Овог света да им дамо. Вече наравно прелази у дан. Нови дан за нове обиласке.

Златибор и његове ливаде, пашњаци, шумарци, лугови…пуца пред нама. Прва станица за данас је популарна туристичка атракција „Ел Пасо“- комплекс начињен тако да нам и визуелно и опипљиво дочара три целине ону која нас враћа у време добрих, старих каубојских филмова са све чезама и коњским запрегама; индијанско село препуно шарених вигвама у које се може ући и истражити живот Апача или Сиукса можда, уз све то ту је и златиборски засеок, део традиционалног да употпуни атмосферу.

Након пријатног преподнева враћамо се до хотела на ручак. Настављамо по програму и одлазимо до „Стопића пећине“. Стрма стаза и неколико камених стеоеника води до ове јамске лепотице. Локални водич Бојан и више је него расположен да нас проведе њеним тајним тунелима, до прелепих бигрених када јединствених у свету. Пећина се не дичи класичним пећинским накитом али серпентине када, осветљених у разним бојама и подземни водопад у пуном јеку, одузимају дах. Задивљени и помало зачуђени сви слушамо причу. Још једно благо земље Србије уписано је на нашу карту „освојених“. За сам крај остаје обилазак старог села – „Сирогојно“; које на најлепши начин, својом поставком старинских кућа из овог краја Србије дочарава елементе традиције, обичаја неких минулих, споријих времена. На тренутак се чини да смо их давно заборавили. Након слободног времена враћамо се, уморни али препуни утисака.

До неких нових, скоријих дружења сабирамо утиске прошлих дана…

 

                                                                                                       Одељењски старешина и вођа пута,

                                                                                                                                       Златана Ђорђевић