Храм Светих апостола Петра и Павла у Врчину је место духовног одрастања свих нас, место сусрета са људима који су се око њега окупљали и кројили судбине народа и писали странице историје.
Ова група и њени чланови имају за циљ да ово духовно и национално благо представе другима и да знањем о својим коренима и знаменитостима места у коме су рођени, расли, расту, живе, поносно корачају путевима на којима ће се писати неке нове љубави, неке нове странице историје и ко зна шта све још ? Ово је храм свих нас….
Кратке белешке о нашем храму
Црква св.апостола Петра и Павла се налази у београдском насељу Врчин, у општини Гроцка, на око 20 км од центра града. Село Врчин се први пут помиње у XVI веку, у турском попису влаха Београдске нахије из 1528. године под називом Хрчин (Хирцин) са 6 домова. У попису из 1528-30. године, види се да је село имало 12 становника, а 1560. године 19 становника. У том попису се помиње и „поп син Вујице“, а такође и „манастир Раковица код села Хрчина“. Немамо податак о томе да ли је село у овом периоду имало цркву, или су богослужења вршена у манастиру Раковица.
Релевантни подаци нам у многоме потврђују народно предање које говори о постојању три цркве. Помињу се локалитети Манастириште на Завојцима и Црквиште у Белој Земљи. Прва црква у Врчину је саграђена у XVIII веку. То је била стара брвнара са каменим темељима, подигнута на месту званом Прљуша. Друга црква је била сазидана на месту званом Синђелићеве воде, где се и данас могу наћи остаци црквене грађевине. Вероватно је саграђена крајем XVIII или почетком XIX века, у годинама слободе после Првог српског устанка. Турци су је развалили када су Врчинци након пропасти државе пребегли у Аустрију. Црква је по њиховом повратку 1815. године обновљена и у њој су се вршила богослужења све до 1829. године, пошто је убрзо започета грађа нове врчинске цркве. Она је преправљена и дограђена 1834. и 1896. године, што видимо на основу записа који је уклесан на мермеру постављеном у цркви: „Храм овај посвећен Св. Апос. Петру и Павлу сазида се 1830. године за владе кнеза Милоша Обреновића, Митрополита Остојића. Украшен и доправљен 1896.године настојањем свештеника М. Кузмановића и В. Петровића и тутора Мих.Јашића и Рад.Синђелића“. Податке о изградњи цркве нам пружа и преписка вођена између кнеза Милоша и његових људи који су били задужени за изградњу нових објеката у Београду и његовој околини. Тако, Марко Богдановић у писму писаном у Београду 22. јула 1834. године обавештава кнеза Милоша да су „Врчинци за нову цркву однели из Лештанског мајдана око 140 кола камена“ и да је то, наводно, одобрио лично кнез Милош. Даље, Милутин Савић из Гроцке извештава кнеза да је црква у Врчину „до ћемера дошла“, тражећи дозволу да је заврше са материјалом који се може донети са рушевине манастира у Лештанима.
Архитектура храма
Црква је обликована као једнобродна базилика, засведена полуобличастим сводом са једном полукружном апсидом и полукружним певницама утопљеним у масу зида, тако да су споља једва назначене. Зидана је од камена и врућег малтера, монолитног конструктивног склопа, омалтерисана са спољашње и унутрашње стране. Црква је пиластерима и потпорним луцима подељена на три травеја, простор солеје и певница и олтарски простор. Овај део цркве је и најстарији и сачувао је основне карактеристике црквених грађевина Милошевог времена. Припрата и хор су дограђени накнадно, као што је поменуто, 1896. године, а звоник 1933. године.
Иконостас и живопис
Иконостас врчинске цркве је рађен 1896. године у духу неокласицизма. Иконе на њему су радили сликари Олга и Лазар Крџалић, који је иконопис учио у Московско-сергејевској лаври од 1854. до 1884. године.
Црква је фрескописана у периоду од 1997-1998. године у византијском стилу. Фрескопис су радили Драган Марунић и ђакон Никола Лубардић.
Црква поседује десетак литургијских књига из XVIII века, занимљивих како по времену, тако и по месту штампања. Међу њима се издвајају: Псалтир, штампам у Москви 1760. године; Апостол, штампан у Бечу 1795. године; Ирмологија, штампана у Бечу 1791. године у Курцбековој штампарији; Триод, штампан у Москви 1813. године; затим комплет Минеја, штампан такође у Москви у првој половини XIX века и једна Пасхалија, штампана у истом периоду у Београду.
У црквеној порти се налазе надгробне плоче из прве половине XIX века
