ДАН ШКОЛЕ 19. мај 2023. године

Растко Немањић, најмлађи син великог жупана  Стефана Немање,  брат краљева  Вукана  и  Стефана, српски принц, монах, игуман, књижевник, дипломата и први  архиепископ  аутокефалне  Српске Православне Цркве, ктитор манастира Хиландара – јединог српског манастира на Светој Гори – Свети Сава,  у неколико наврата  је путовао у Палестину, а на повратку са једног од ходочашћа из  Свете Земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову.  Савине мошти из Трнова у Србију и у манастир Милешеву  пренео је његов братанац, краљ Владислав.

Пренос моштију Светог Саве  један је од празника Српске Православне Цркве,  један од празника који је посвећен Светом Сави. Српска Православна Црква овај празник слави 19. маја, а ми обележавамо

Дан наше школе

Наша школа је школа са традицијом. Храм знања, културе, спорта. Мото наше школе је РЕЧ, ДЕЛО,  ЉУБАВ!  Овим речима и Химном школе најавили смо програм поводом Дана школе. Све присутне поздравио је и упутио речи добродошлице директор школе Добрица Синђелић.  Мотив  којим ове године обележавамо све манифестације за Дан школе је јединство, једнакост, инклузивност.  У програму  је  наступио хор наше школе под  руководством наставнице музичке културе Миле Ђачић, а хору су се придружили и ученици 4/3 разреда и учитељица Ана Синђелић. Изведене су Химна школе, и песме „Из школе сам Свети Сава“ , солиста Лана Гвозденовић  и  „Ово је земља за нас“, а драмски текст „Сви смо рођени једнаки“ извели су чланови драмске радионице којом руководе Тијана Јанковић, која је и аутор текста, и наставница српског језика Слађана Вагић. Програм су водили:  Петар Савић4/3 и Софија Старчевић 4/2, координатор: школска библиотекарка Снежана Теофиловић, одговорни организатор: директор школе Добрица Синђелић.

Већ годинама установљена манифестација „Савини дани“ којом низом активности обележавамо Дан школе, обухвата и ликовно литерарни конкурс за ученике основних школа Републике Србије и региона. Сви награђени радови налазе се на сајту наше школе у годишњаку „Растимо заједно“, а  овомприликом представљамо првонаграђене радове ученика наше школе  Иве Исидоровић, ученице 5/4 разреда и Петра Савића, ученика 4/3 разреда:

ОШ „Свети Сава“ Врчин

„Савини дани“

Ива Исидоровић 5/4

Oчима детета

Само срећу би требало дечије очи да виде, али нису све дечије очи исте и не виде све исто. Уместо плавих, браон, зелених и црних, да су дугине боје, можда би и срећа била за све.

Видели би кућу пуну радости и среће, пуну сестара и браће, родитеље насмејане, кухињу пуну хране, топао кревет, а у дворишту куцу и мацу.

Видели би школу и другаре, а не болницу и лекаре. Видели би море и бродове, плаже и сунцобране.

Видели би планине и потоке, бистру воду коју из руку пију. Никада не би видели бол и патњу, глад и страх.

Затворићу очи и поправити све. Саградићу куће за све који их немају. Напунићу их играчкама и храном, топлом одећом и обућом. Поставићу сто за све који су гладни. Пошумићу све пустиње и довести воду у сва афричка села. Видећу ласте и роде како се враћају и над бистром водом играју, док жабе своју песму певају.

ОШ „Свети Сава“ Врчин

„Савини дани“

Петар Савић 4/3

Очима детета

Поштовани директоре, драги учитељи  и наставници, родитељи и децо…

Сви смо се  негде         изгубили  између обавеза и проблема, како ви одрасли, тако и ми деца. Хрлимо за погрешним вредностима, новцем и неким другим успесима, а заборављамо оно основно, оно што је наша суштина и оно што нас је и учинило живима, а то је да волимо. Заборављамо да живот чине мале ствари, да будемо једни другима ветар у леђа, а не камен спотицања. Заборављамо да једна малена лепа реч и гвоздена врата отвара и да наше мало некоме значи много.

Када сте последњи пут рекли некоме да га истински волите? Када сте последњи пут осетили радост јер је сунчан дан, јер цвркућу птице, јер мирише цвеће? Када сте последњи пут неком пружили руку и били ослонац? Постали смо попут робота, живимо на друштвеним мрежама, гледамо погрешне моделе понашања, живот нам је постао прихватање трендова који нас трују и одаљавају са правог пута. Не видимо шта је права срећа заправо.

Застанимо, дишимо ваздух који није загађен, устанимо сутра срећни. Срећа је сама по себи што смо се пробудили и тог јутра, што смо здрави. Срећа је што имамо маме, тате, браћу, сестре. Срећа је што имамо школе и учитеље да нас уче правим вредностима. Срећа је што имамо с ким да поделимо ужину, разменимо сличице, одиграмо фудбал… Срећа је свуда око нас, само је ми често не видимо и не схватамо њену величину док је не изгубимо.

Неко би дао све да оздрави, да има комад хлеба, да има топао загрљај…А нема то.

Зато почнимо да ценимо живот и схватимо да срећу требамо чувати и делити док је имамо.

Смејмо се, трчимо, пишимо, певајмо, растимо, пружајмо љубав и прихватајмо љубав коју нам наши ближњи пружају. Јер љубав је смисао свега и једино што нам свима треба.

Не чекајмо да живот прође, загрлимо лепоту, будимо срећни, гласно рецимо једни другима    да волимо…

Јер живот је леп и живимо га достојанствено, најбоље што  умемо!