СВЕТИ САВА

архиепископ српски

1219-1233: †1235 или1236

Растко, најмлађи син Стефана Немање и Ане, рођен је око 1173. године. На двору својих родитеља добио је врло солидно образовање и од ране младости показује љубав према књизи. Тежећи савршенијем животу, млади Растко напустио је дом својих родитеља и отишао у Свету гору, где је већ било српских монаха, и у осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. У току свог подвижничког живота изродио се у њему стваралац и прегалац, особине које су наши монаси показивали вековима.

Захваљујући материјалној помоћи коју су му слали родитељи и брат, монах Сава је помагао светогорске манастире, а нарочито манастир Ватопед и сазидо је у њему три цркве: цркву Богородице на граду, на пиргу цркву Преображења и цркву Св. Јована Златоуста. Сем тога, покрио је оловом велику манастирску цркву.

Када је Стефан Немања предао престо свом средњем сину Стефану, задржао се у Србији још неко време, а потом је дошао у манастир Ватопед. Одавде су два монаха Сава и Симеон, кренули на поклоничко путовање светогорским светињама. Иако су постали други ктитори манастира Ватопеда, пожлели су и остварили племениту намеру да у Светој Гори подигну српски манастир. Бавећи се у Цариграду пословима манастира Ватопеда, монах Сава је добио дозволу да обнови разорени манастир Хиландар. Обнова манастира Хиландара завршена је 1199. Године. За потребе манастира Хиландара монах Сава је написао Хиландарски типик, а за Карејску ћелију је написао Карејски типик који је јединствен у целом православном свету. Наиме, у току једне седмице Псалтир се на богослужењу прочита једанпут, а у току Васкршњег поста двапут. Међутим, по Карејском типику Псалтир се цео прочита у току једног дана.

Свети Сава је од Хиландара начинио најбогатији светогорски манастир, чије се богатство истицало првенствено богатством духовног живота његових монаха. Из Хиландара су излазили, не само наши први и најбољи књижевници, него и управници Српске цркве, архиепископи, епископи и патријарси. Колики је био значај Хиландара за Српски народ показују и многи дарови којима је дарован како од Српских владара тако и од народа. Све до ХVII века Хиландар је био наша највећа школа и расадник наше просвете и културе. Захваљујући Хиландару до данас су нам остали сачувани многоброји споменици средњовековне уметности и културе.

После представљења монаха Симеона, Сава се често повлачио у Карејску испосницу. Ту је у дубоком миру и молитвеном тиховању доносио најзначајније одлуке у историји Српске цркве и народа. У Карејској испосници Свети Сава је сазнао и за ратну несрећу која је задеслила Српски народ због свађе између Вукана и Стефана. Велико и родољубиво срце Савино, и поред највећег аскетског расположења, није могло да му допусти да он мирно остане, моли се и пости у Светој Гори, док се у његовој Отаџбини руши и упропашћује све оно што је мукотрпно стекао његов отац и светитељ Симеон – Стефан Немања. Он, који је раније без размишљања одбијао све молбе оца и мајке да дође у Србију, сада је одлучио да притекне у помоћ своме народу. Са већ прослављеним од Господа моштима свога оца, чији култ је био развијен не само на Светој Гори већ и у Србији, Свети Сава долази 1208. године у Србију да измири завађену браћу и да спасава душу свога народа. Дошавши у Србију, сада већ архимандрит Сава, се заједно са својим ученицима, који су заједно са њим дошли из Хиландара, настанио у манастиру Студеници. Боравећи овде у очевој задужбини, архимандрит Сава је размишљао о потребама и задатцима Српске цркве.

Пуних девет година Свети Сава провео је у Србији. Путујући по својој Отаџбини увидео је много недостатака и проблема који су били присутни у Србији. Приметио је да парохијски свештеници нису били довољно спремни и образовани да преузму задатке који су се поставили пред њима. Недостатак српске више јерархије Свети Сава је такође забележио као велики недостатак за развој младе Српске државе. Сигурно да су ови, као и остали недостатци који су били присутни, дубоко утицали на Светог Саву да по повратку у Свету Гору почне размишљати о самосталности Српске цркве. Две године је провео на Светој Гори, обнављајући и утврђујући стечене везе са утицајним и зуначајним људима који су му касније помогли да издејствује самосталност за Српску цркву.

Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју да затражи самосталност Српске цркве. Убедивши цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантина да Охридска архиепископија са својим свештенством није у стању да мисионари у Србији, Свети Сава је успео да 1219. године осамостали Српску цркву. За првог српског архиепископа Свети Сава је хиротонисан на празник Успења Пресвете Богородице 1219. године у Никеји.

По повратку из Никеје Светог Саву је чекао огроман посао на организацији Српске цркве. Он се заједно са својим ученицима, које је повео из Хиландара, прихватио посла. Преводили су и преписивали књиге, оснивао је нове епархије а на већ постојеће постављао своје ученике у које је имао велико поверење. У том периоду настаје и Крмчија која је одиграла огромну улогу у стварању Српске цркве, државе и културе.

Све епископије подељене су на протопопије, на чијем челу су били протопопи, који су имали за дужност да искорењују многобожачке обичаје, да крштавају некрштене, венчавају многобожачке бракове. Тиме је Свети Сава хтео да ојача српску породицу да би преко јаке породице створио снажну државу. Поред великих обавеза у организацији Српске цркве Свети Сава је налазио времена и да помогне своме брату Стефану Првовенчаном у државним пословима.

Велико незадовољство због самосталности Српске цркве показивао је Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан. Он је писао Цариградском патријарху Герману да је давањем самосталност Српској цркви нанесена велика штета Охридској архиепископији. Међутим, Свети Сава је све ове притужбе, својом способношћу, решавао без великих проблема.

Када је већ увелико средио стање у српској цркви Свети Сава је крену на своје прво путовање по Светој земљи. Том приликом је подигао манастир Светог Георгија који је служио као прихватилиште за српске поклонике. Подигао је и манастир Светог Јована на Синају. Са путовања по Светој земљи донео је три велике светиње: икону Богородице Тројеручице која се данас налази у манастиру Хиландару и икону Богородице Млекопитатељнице и штап (патерицу) Светог Саве Освећеног који се чувају у Карејској испосници.

По повратку из Свете земље Свети Сава је још неко време управљао Српском црквом да би се 1233. године повукао и за свога наследника предложио Арсенија Сремца свог дугогодишњег ученика и сарадника. И овим поступком Свети Сава показује своју величину и мудрост. Пошто се повукао са свога положаја Свети Сава је кренуо на своје друго поклоничко путовање по Светој Земљи. При повратку са овог путовања упокојио се у Трнову 14. Јануара 1235. или 1236. године. Његове мошти пренесене су из Трнова у манастир Милешеву у мају 1237. године и овде су почивале све до 1594. године док их Синан-паша није однео у Београд и спалио на Врачару.

И после спаљивања моштију Свети Сава је остао духовни вођа српског народа. Српске школе прихватиле су Светог Саву као свог заштитника и славе га не само у отачаству, него и у целом расејању. Култ Светог Саве прешао је све политичке и црквене границе и доспео у све крајеве света где Срби данас живе и још му подижу нове храмове. Захваљујући култу Светог Саве , српски народ пружао је жилав отпор да би очувао православну веру, националну свест и успомену на своју мукотрпну али сјајну прошлост. У томе му је помогао Свети Сава који је био и остао „вођа пута који у живот води“.

 СТЕФАН НЕМАЊА (1166-1196) велики жупан

Родио се око 1132. године у Рибници код данашње Подгорице. Његов отац Завида био је у сродству са династијом Вукановића, вероватно Вуканов сестрић. Када су у Србији избили нереди Завида се склонио у Зету где је Немања и рођен и крштен по католичком обреду. По Завидином повратку

у Рашку, Немања је поново крштен према православној служби у цркви Св. Петра и Павла у Расу.

Као удеони кнез за време владавине његовог брата Тихомира, Немања је својом влашћу имао жупе Ибар, Расину, Топлицу и Реке, а од византијског цара Манојла И Комнина добио је Дубочицу у лични и наследни посед.

1166. године, Немања је постао велики жупан а његови савезници су постали Угарска и Млетачка Република. Потпуно се окренуо од Византије и цара Манојла И Комнина. Али када је 1172. године дошло до смене на угарском престолу, Немања више није могао да се ослони на Мађаре. Виазантијска војска кренула је на Србију, а Немања је, да би показао покорност Манојлу Комнину, гологлав и босоног са ужетом око врата, дошао пред ноге византијском цару предао му свој мач и затразио милост. Цар Манојло му је поштедео живот, али га је као роба спровео у Цариград. Све до смрти цара Манојла И Комнина 1180. године Немања није предузимао никакве акције против Византије. У том периоду, посветио се сређивању унутрашњих прилика и коначним учвршћењем православља у држави. Браћа су му се покорила и признала врховну власт чиме су задржали право на управљање ранијим поседима.

Јачајући своју власт, Немања се ослањао на Цркву која му је издашно помагала при учвршћењу централне власти и феудализма у Србији.

Немања је за време своје владавине отпочео прикупљање српских области у једну хомогену целину. Померио је границе Србије из планинских предела Раса у две велике долине, у моравску и косовско-метохијску долину. Срби постају активан и важан чинилац балканске политике, а Немања православље проглашава државном вером и са њиме почиње период подизања велелепних манастира и цркава.

На Благовести 1196. године Стефан Немања се одрекао престола у корист свога средњег сина Стефана, византијског зета. Старији син Вукан добио је на управу Зету са Требињем, Хвосно и Топлицу, а најмлађи син Растко после краткотрајног владања Захумљем, замонашио се у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори и тамо остао као монах Сава.

И Немања се са својом женом Аном такође замонашио у Расу, у цркви Св. Петра и Павла. Добио је име Симеон, а Ана је добила име Анастасија. Она је отишла у Богородичин манастир код Куршумлије, а Немања се после краћег задржавања у Студеници упутио у Свету Гору своме сину Сави. Тамо су 1199. године подигли манастир Хиландар.

У овом манастиру, Немања је по одлуци византијског цара Алексија III Анђела постао „самостални, својевластан и самоуправан.“

Стефан Немања умро је 13. фебруара 1200. године. Као заслужног бранитеља и утврдитеља православља, Српска црква прогласила га је за светитеља.