За родитеље ученика петог разреда

Прелазак на предметну наставу

Прелазак ученика у пети разред представља извесну прекретницу у њиховом даљем васпитању и образовању. Промена се састоји у другачијој организацији рада. Са разредне наставе прелази се на предметну. Ако тoме додамо и психолошке промене које собом доноси пубертет, онда је јасно да је важна брига и помоћ родитеља у овом периоду.

До четвртог разреда ученик је навикао на начин рада свога учитеља. У петом разреду треба да се навикне на рад великог броја нових наставника који се смењују из часа у час. То видно утиче на прилагођавање ученика и на успешност у учењу. Нови предмети у петом разреду су: историја, географија, биологија, ТО и други страни језик. Ваља савладати обимне програме што за ученика није нимало лак задатак. Промене су знатне и у начину учења. Због повећаног броја предмета и обимних садржаја све мање се градиво може запамтити на часу , а све је већа потреба учења из уџбеника и других књига и приручника. Ако узмемо у обзир неуједначено познавање градива из претходних разреда и степена заборављања у време летњег распуста, видимо да је ученицима петог разреда потребна помоћ и подршка од разредног старешине, педагошко-психолошке службе и родитеља.

Поред тога, правилно прилагођавање на предметну наставу захтева социјалну и емотивну зрелост ученика. Позитиван социјални статус ученика у одељењу повољно делује на постизање успеха, на озбиљност у прилажењу постављеним задацима, развија одговорност, упорност и истрајност у решавању задатака, процену вредности наученог и висок ниво аспирације.

Промена разредног старешине значајан је моменат како за ученике, тако и за родитеље. Ученици млађих разреда емотивно се везују за своје учитеље, а разредни старешина сада преузима ту улогу. Он, међутим, није у ситуацији да познаје ученике у оноликој мери како је то могао учитељ. У томе му морају помоћи и сами родитељи. У исто време и ученици постају зрелији и способноији за све ове промене. Код њих се развијају шира интересовања и способности за самостално стицање знања, а већ су формиране и радне навике које сада евентуално треба побољшати.

Формирање радних навика код ученика је један од најзначајнијих услова за сталну радну активност, која обезбеђује успех у школи и животу.Поједине задатке млађе дете обавља због емоционалне везаности за родитеље, а старије из свести о потреби извршавања појединих задатака. Млађем детету потребни су стимуланси у виду похвала и награда а код детета са изграђеним радним навикама формирана је одговорност за рад и осећај задовољства због постигнутог успеха. Свест о потреби да се буде успешан у учењу прелази у навику, те се учење обавља као задовољавање те потребе. Ако је учење прерасло у навику ради се са лакоћом. Истовремено се повећавају и радне способности па се може учити дуже, без већег напора.

Сматра се да ученик има развијене радне навике:

– када завршава своје задатке пре него што почне да се игра или гледа телевизију

– ако се концентрише над послом који обавља

– ако не одлаже неки задатак чак ни онда кад је он непријатан и тежак

– ако за сваки предвиђени посао распореди време

– ако добро обавља задатак без губљења времена и непотребног задржавања

– ако ради задатке на време и уредно и чува прибор и уџбенике.

Било би добро да родитељи на време уоче да ли њихова деца имају развијене радне навике и помогну ако се појаве тешкоће. Постоји опасност да са доживљајем неуспеха дете мења и однос према раду, губи вољу и истрајност.